Samohrana majka Marina Bućan, master diplomirana hemičarka, bez posla je duže od tri godine. Ova tridesedevetogodišnja Subotičanka samo je jedna od ukupno 8.133 nezaposlene visokokvalifikovane žene u Vojvodini.

Od 2011. godine do danas, procenat nezaposlenih u Vojvodini se smanjio, ali je procenat nezaposlenih visokokvalifikovanih žena – porastao. Pre 10 godina, taj procenat iznosio je nešto ispod 60%, a u oktobru ove godine 65%, pokazuju podaci Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ).

Možda ova statistika ne bi bila „crveni alarm“ da se u rasponu od pomenutih 10 godinu nije radilo na dodatnim institucionalnim mehanizmima za podsticanje rodne ravnopravnosti.

Ipak, institucionalno podsticanje zapošljavanja i samopozapošljavanja žena u našoj zemlji nije praksa od juče. Ono je dodatno produbljeno 2015. godine postepenim zakonskim uvođenjem rodno odgovornog budžetiranja (ROB) koje za cilj ima podsticanje rodne ravnopravnosti kroz sistem javnih finansija. Ovaj mehanizam obavezan je i za budžetske korisnike u Vojvodini.

Tako su pokrajinske institucije u proteklih 6 godina na različite načine „podsticale“ rodnu ravnopravnost, između ostalog i zapošljavanjem žena, naročito onih koje spadaju u marginalizovane grupe. Ipak, statistika nezaposlenosti visokokvalifikovanih žena u Vojvodini nepromenjena je već 10 godina. Šta više, procenat žena sa fakultetskom diplomom koje traže posao, danas je veći nego 2011. godine.

„U prioritetima zapošljavanja se navode samohrane majke, žene sa sela i slično, međutim ne i visokoobrazovane žene“, kažu za VOICE u Pokrajinskom sekretarijatu za privredu i turizam, koji je nosilac sprovođenja politike zapošljavanja na teritoriji AP Vojvodine.

U pojedinim kategorijama, procentualni udeo nezaposlenih žena posebno je poražavajuć. Tako se, recimo, na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje u oktobru ove godine, u kategoriji VI2 stručne spreme (osnovne akadamske i specijalizovane strukovne studije) našlo 2.009 lica, od čega čak 72% čine žene.

VISOKOOBRAZOVANE ŽENE NISU PRIORITET U PROGRAMIMA ZAPOŠLJAVANJA

Kroz svoje formalno obrazovanje, Marina Bućan dostigla je VII1 nivo stručne spreme. Posle I, III i IV, osobe sa VII1 stepenom stručne spreme najčešće su u potrazi sa poslom, pokazuju podaci NSZ-a. Ovaj nivo obrazovanja u Vojvodini ima još 5.109 žena i one, u ovoj kategoriji nezaposlenih, imaju udeo od visokih 65% u odnosu na muškarce.

Ipak, Marina je gotovo odmah nakon diplomiranja 2012. godine pronašla posao u struci.

„Radila sam u toku studiranja u menjačnici, kao hemijski laborant u Domu zdravlja i u higijenskom. Pola godine nakon diplomiranja sam se zaposlila u školi kao profesorka hemije i radila tamo do 31. avgusta 2018. godine“, navodi ona.

Te 2018. godine, Marina odlazi na trudničko bolovanje. Pre toga, sa školom je imala ugovor na određeno vreme, no, nakon porođaja, isti joj nije produžen.

„Redovno pratim poslovne konkurse i prijavljujem se na njih. Najveći problem uvek bude što sam samohrana majka i što nemam pomoć u slučaju da mi se dete razboli ili što nisam u mogućnosti da budem poslodavcima na raspolaganju uvek. Smatraju da samohrane majke nisu u mogućnosti da se posvete poslu i izvan radnog vremena. Prijavljivala sam se i za poslove u struci i van nje, čak i sa manjom stručnom spremom. Imala sam loša iskustva i loše ponude jer sam razvedena žena“, kaže ona.

Na pitanje koje je VOICE uputio Zavodu za rodnu ravnopravnost, da li su mapirali permanentno veliki broj nezaposlenih visokokvalifikovanih žena, navode da se nisu specifično bavili ovim problemom, ali da je on obuhvaćen njihovim aktivnostima kroz različite programe.

Kako kažu, kada je u pitanju zapošljavanje uglavnom rade sa ženama sa sela, Romkinjama, osobama sa inaliditetom i sličnim grupama koje su višestruko diskriminisane.

„Već dugi niz godina u fokusu Zavodovih aktivnosti su posebno žene sa sela i udruženja žena, a poslednjih 5 godina i žene preduzetnice i početnice u biznisu. Takođe u okviru svoje delatnosti realizujemo podsticajne aktivnosti u vidu konkursa i dodele bespovratnih sredstava za preduzetnice, udruženja građana, udruženja žena kojima se podstiče njihov rad“, kažu za VOICE iz Zavoda za rodnu ravnopravnost.

Bućan kaže da je čula za ovakve i slične konkurse, ali da joj preduzetništvo trenutno nije opcija. Sa druge strane, na pitanje da li u budućnosti očekuje da će naći posao u struci i u skladu sa svojim obrazovanjem, navodi da mogućnost takvog zaposlenja samo vidi „preko stranke i poznanika“.

„Preko konkursa koji izlaze iz iskustva vidim da su fiktivni i da se već zna ko je primljen ili već neko radi na tom radnom mestu, pogotovo u školi“, smatra ona.

Na biro za nezaposlene, kako kaže, prijavljena je još od 2018. godine kada je dobila otkaz u školi. Ponude za posao, međutim, preko biroa nije dobijala ni u struci ni van nje.

„MOBING JE U MANJOJ ILI VEĆOJ MERI SVUDA PRISUTAN“

U Nacionalnoj službi za zapošljavanje za VOICE kažu da je njihova primarna uloga pri zapošljavanju posrednička.

„Usluge koje Nacionalna služba za zapošljavanje predlaže nezaposlenim licima prvenstveno zavise od utvrđenog nivoa potrebne pomoći, odnosno izvršene procene zapošljivosti lica i na osnovu toga, utvrđenog individualnog plana zapošljavanja. U okviru pojedinih mera aktivne politike zapošljavanja definisane su kategorije teže zapošljivih lica koja se uključuju u meru. U merama u okviru kojih nisu definisane kategorije, prioritet za uključivanje imaju i žene“, navode u odgovoru za VOICE iz NSZ-a.

Korist od Nacionalne službe za zapošljavanje nije imala ni tridesetšestogodišnja Jela Kragulj iz Vrbasa, master diplomirana menadžerka u turizmu. Do sada je radila isključivo na nižekvalifikovanim pozicijama – prodaja, ugostiteljstvo, ankete za istraživanje javnog mnjenja, rad na brodu, benzinske pumpe i slično.

„Uglavnom sam dobijala ponude za posao van struke. Nikada zapravo nisam imala priliku da se oprobam u svojoj struci. Prosto, svi traže da se ,rodiš’ sa iskustvom“, kaže Kragulj.

Sa druge strane, navodi da se susretala sa raznim oblicima diskriminacije.

„Na razgovorima za posao me pitaju da li sam udata, imam li dece i slično. Neretko se desi da insistiraju na muškoj osobi za poziciju na koju sam se prijavila. I mobing je, u manjoj ili većoj meri, svuda prisutan“, ističe ona.

Nezaposlena je već mesec dana i sreću će potražiti naredne nedelje kada počinje da radi kao recepcionarka u jednom hotelu

Za konkurse koje sprovodi Pokrajinski sekretarijat u turizmu, čula je, ali, kako kaže, nikada nije videla korist od toga.

Prilikom kreiranja konkursa za zapošljavanje, Pokrajinski sekretarijat za privredu i turizam vodi se trogodišnjim Pokrajinskim akcionim planom zapošljavanja, koji je usvojen 2021. godine. U ovom dokumentu navodi se da su „prioriteti aktivne politike zapošljavanja za naredni trgodišnji period prvenstveno usmereni na ulaganje u ljudske resurse, podsticanje socijalne inkluzije na tržištu rada i otvaranje novih radnih mesta“.

Prioriteti su takođe i podsticanje zapošljavanja, smanjenje nezaposlenosti, zapošljavanje mladih i slično. Pod tačkom „B“ navodi se „ujednačavanje položaja žena i muškaraca na tržištu rada“, između ostalog i podsticanje zapošljavanja i samozapošljavanja žena iz kategorije teže zapošljivih lica (žene sa invaliditetom, Romkinje, žene u situaciji partnerskog i porodičnog nasilja, samohrani roditelj, žene starije od 50 i mlađe od 30 godina, žene sa sela) i podrška usklađivanju profesionalnog i porodičnog života i stvaranje preduslova za veće uključivanje žena.

Ipak, zapošljavanje visokokvalifikovanih žena, ni ova institucija nije mapirala kao problem.

OBRAZOVANJE NE POBOLJŠAVA POLOŽAJ ŽENA NA TRŽIŠTU RADA

Izveštaj o napretku u uvođenju rodno odgovornog budžetiranja u sistem planiranja javnih finansija u Republici Srbiji u 2019. godini (budžet za 2020. godinu), koji je sprovelo Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost, Ministarstvo finansija i organizacija „UN Women“ pokazalo je realativno dobru praksu primene ROB-a od strane pokrajinskih institucija.

„Na pokrajinskom nivou je 25 direktnih budžetskih korisnika ispunilo svoju obavezu. ROB je primenjen u budžetu za 2020. godinu u 41 programu, 70 programskih aktivnosti, 2 projekta, a iskazan kroz 116 rodno odgovornih ciljeva i 288 rodno osetljiva indikatora“, stoji u pomenutom izveštaju.

Višnja Baćanović iz GKH nezavisnog istraživačkog centra u oblasti rodne ravnopravnosti, kaže da je Vojvodina lider u regionu kada je u pitanju ROB.

„Pokrajinski sekretarijat za finansije je uveo i softver kojim mogu da se prate iznosi u rodno odgovornim budžetskim programima, odnosno da se napravi procena koliko je novca zaista uloženo u rodno odgovorne programe. To je jedan od najvažnijih indikatora koji se globalno prate i koji u mnogim zemljama, pa i na Republičkom nivou još uvek nedostaju, i na čemu se radi. Neki sekretarijati, kao što je recimo Sekretarijat nadležan za sport i omladinu imaju kompletno rodno odgovorne budžete i aktivnosti“, navodi Baćanović.

Dodaje i da se rodno odgovornim budžetiranjem može rešiti problem velikog broja nezaposlenih visokokovalifikovanih žena u pokrajini, te da je prevashodno važno ispitati uzroke takvog trenda.

„Može da se smanji tako što će se prvo kroz politike i programe, a onda i kroz njihovo finansiranje, kreirati mere koje se odnose na zapošljavanje visokoobrazovanih žena, ali i generalno mere i politike koje uključuju očeve u roditeljstvo, jer bi one recimo smanjile diskriminaciju mladih žena na tržištu rada. Moguće je finansirati istraživanje o uzrocima nezaposlenosti visokokvalifikovanih žena, koje su prijavljene na NSZ i njihovo zadovoljstvo kvalitetom usluga NSZ, kako bi se osmislile adekvatne mere“, smatra ona.

Međutim, kada je u pitanju zapošljavanje nekvalifikovanih i polukvalifikovanih žena i tu je situacija uglavnom nepromenjena već 10 godina. Ali, za razliku od prethodnog poređenja, mahom je isti broj nezaposlenih žena i muškaraca.

Na pitanje zbog čega su žene „podobnije“ kao nekvalifikovana radna snaga nego kao visokokvalifikovana, Baćanović kaže da ne postoji egzaktan odgovor i zaključuje da obrazovanje samo po sebi ne pobošljava položaj žena na tržištu rada.

Petar Alimpijević (VOICE, naslovna ilustracija: Pixabay)

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Transformativno finansiranje za unapređenje rodne ravnopravnosti: ka transparentnijem, inkluzivnijem i odgovornijem upravljanju na Zapadnom Balkanu“, koji finansira Vlada Švedske – Švedska agencija za međunarodni razvoj i saradnju (SIDA). Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorima i autorkama, i ne predstavljaju nužno stavove UN Women, SIDA, Ujedinjenih nacija, ili bilo koje druge organizacije pod okriljem Ujedinjenih nacija.